(Foto: Facebook printskrin)
Životni put može odvesti čoveka na različite strane i niko sa sigurnošću ne može da tvrdi gde će biti za nekoliko godina. Nekada mladi i perspektivni fudbaler kluba “Obilić” Saša Đurđević, nije mogao ni da pretpostavi da će ga sudbina odseliti u daleku Floridu, gde je danas sveštenik u hramu Svetog Save u Port Nortu.
Njegova priča počela je u Valjevu, gde je talenat za fudbal otkrio još u detinjstvu.
– Moje rodno mesto je Valjevo u kojem sam rođen pre 49 godina, od oca Jovana i majke Milice. Imam brata Igora i nas dvojica imamo brata po ocu Milana. Za fudbal sam se verovatno rodio, ali ne da uspem, već da u njemu sazrevam i da ga volim. Tu je možda i žal za zrelošću, koja je bila potrebna za velika dela – priča Đurđević.
Saša je dalje objasnio gde su bili njegovi sportski počeci i ko mu je najvećim delom preneo ljubav prema fudbalu.
– Počeo sam da igram u petlićima Radničkog iz Valjeva, imao sam šest godina. Kasnije sam bio u Elindu, potom u FK “Krušik”, gde sam proveo oko pet godina, pa ponovo kratka epizoda u Radničkom i nastavak u juniorima Kolubare iz Lazarevca. Iz ovog perioda, veliki autoritet i čovek koji me je svemu naučio i uputio bio je čika Sava Kristić, veliko ime jugoslovenskog i srpskog fudbala – prisetio se sveštenik.
Istakao je koliko voli ovaj sport i naveo da je izmenio mnoštvo klubova, te je na tom putu upoznao mnogo ljudi.
– Fudbal je moja ljubav, moj život. Ja sam možda više na rečima fudbaler nego što sam bio u praksi. Izmenio sam preko 13 klubova, upoznao mnogo ljudi, ali nisam se mnogo zadržavao po tim klubovima. Bio sam čak jedno vreme u “Obiliću” i to sa 23 godine koji je tada bio u prvoj ligi, prvo sam bio na probi mesec i po dana kod Cola Jankovića, došao sam tamo nekim putem kao i svi ostali – kaže Saša.
Nabrojao je poznate fudbalere sa kojima je igrao i kazao da je bio jedno vreme čak i trener Radničkog.
– Tu su bili svi oni Čileanci, Katić, Novković, Janković, ali su tu bili i golmani Radaković i Jevrić, zatim Sarić, Lešnjak, Puača, itd. Tu sam prošao tu probu, i onda posle toga dolazi druga garnitura, drugi igrači, tada je bio Šarac i mnogi drugi. Tako da je to završilo neslavno za mene, da li je to bila neka nedisciplina moja ili je takav bio usud, ne znam šta je bilo, ali sam ponosan, čak i ovde kada sam dolazio u 40 i kusur godina sam igrao za neku međuopštinsku ligu. Bio sam čak i trener Radničkog iz Petog puka te godine 2016/17 kada sam došao – dodao je on.
Kako je istakao, teologiju je odlučio da studira jedne noći tokom bombardovanja Jugoslavije iz ljubavi prema nauci, te upisuje Bogoslovski fakultet u aprilu 1999.
Nakon 18 godina, episkop istočnoamerički Irinej ga je postavio za paroha crkve Svetog Save u Nort Portu, na Floridi.
– To je bilo kao da sam celoga života hteo to da radim i jednostavno nisam osetio nikakvu nelagodnost kod sebe, da sam završio bogosloviju ili ne, kasnije hvala Bogu na fakultetu. Tako su se sve kockice složile, kao da sam ja to uvek želeo i sigurno je to bio jedan Božji priziv, tako to gledam – iskreno će Saša.
Prisetio se kako je postao sveštenik i ko mu je u tome najviše pomogao. Istakao je koliko je zahvalan episkopu Irineju i šta mu se to posebno dopalo kod crkve Svetog Save na Floridi.
– Zahvaljujući blagoslovu Episkopa Irineja da me primi pod svoj omofor, dobio sam šansu da ukrušavam crkvu Svetog Save u Nort Portu. Crkva je izrađena po projektnom rešenju profesora Ljubiše Folića, a unutrašnje radove u crkvi, prelepi ikonostas od kvarcnog peščara, kao i ostale potrebne stvari za opremanje crkve, izradili su i završavaju, akademski vajar Zoran Vasiljković, ikonopisac Tanja Ristić, duboresci Dejan Jocić, Rajko Popović i Vlada Ivanović – rekao je on.
Na kraju, Đurđević je ocenio da je sve trebalo da se desi baš u tom određenom trenutku i da je to bilo pravo vreme. Zaključio je priču o svom životnom putu kroz pouku da čovek stalno treba da uči, da se menja i razvija uz Božju pomoć.
– Možda je za nekoga moj životni put neobičan. Međutim, za mene nije bilo neobično da se Bogu molim i da postanem sveštenoslužitelj. Sve je to bilo prirodno i blagodatno! Slobodno mogu reći, bio je to priziv Duha Svetoga. A kada se radi o blagodati, koja je u stvari, jedna harizma i nezasluženi dar od Gospoda, onda mnogo i ne razmišljate šta vas je snašlo. Prosto živite taj život na koji Vas je Gospod prizvao i dajete se crkvi i vernom narodu. Čovek treba da živi u stalnom učenju i uzrastanju. Strahovi nisu od Boga i čovek treba da bude spreman na promenu, ali na promenu koja ga izgrađuje i kreira, njega kao ličnost i svet oko sebe i u sebi – zaključuje svetštenik Saša Đurđević.
Izvor: Glas rasejanja
