(Foto: ISA/Privatna arhiva)
Nema mnogo naših ljudi u inostranstvu koji imaju želju da, sledeći primer ličnog životnog uspeha, pomognu novim generacijama u odabiru profesionalnog puta i ostvarenju snova.
Jedan od ovakvih sjajnih primera je nekadašnji fudbaler Partizana Bojan Vučković, koji se sa samo dvadeset godina otisnuo u Sjedinjene Američke Države i tamo uspeo da napravi nešto što je malo kome pošlo za rukom.
Naime, Vučković već skoro tri decenije drži Internacionalnu sportsku akademiju (ISA) koja funkcioniše kao posrednik u obezbeđivanju stipendija za naše mlade sportske talente koji imaju veliku želju da nastave školovanje na najprestižnijim koledžima i univerzitetima u SAD.
Njega je, kako ističe na početku razgovora za portal Dijaspora Dnevno, preko okeana odvela želja da igra fudbal, ali i da istovremeno ne odustane od daljeg obrazovanja i usavršavanja.
– Otišao sam kao stipendista Univerziteta Frenklin Pirs, a onda sam po završetku studija poželeo da pružim priliku omladincima iz Srbije, koji su i dobri sportisti i dobri učenici, da usmere svoj profesionalni i lični život kao što sam ja to uradio. U to sam se upustio 1994. godine i evo za već skoro 30 godina uspeo sam da oko tri stotine naših mladića i devojaka odvedem u SAD i omogućim im da dobiju stipendije za najuvaženije školske ustanove. Svi oni su mi zahvalni, jer su završili škole koje su hteli, postali su svoji ljudi i mnogi sada imaju svoje porodice, a iskreno ni sam ne znam koliko je kumstava iz toga nastalo – s osmehom nam priča Vučković o „nagradama“ u svom poslu.
Neki su, kako kaže, nastavili da se profesionalno bave sportom, ali su skoro svi postali uspešni na mnogim profesionalnim poljima, na šta je on veoma ponosan.
– Nisu oni svi ostali u sportu. Među njima ima i predavača na Harvardu, arhitekata, direktora… To je teško sve i pobrojati, jer je u pitanju armija ljudi koji su se tamo snašli i kojima se lično veoma ponosim, jer se osećam delom njihovog uspeha. Bila je to odlična investicija za sve njih ako pogledamo šta se sve izdešavalo kod nas tokom 90-ih godina i kasnije – podvlači naš sagovornik.
Na raskrsnici puteva
Upitan kako se kao dvadesetogodišnjak opredelio za tako dalek put pun neizvesnosti, Vučković daje odgovor koji može da posluži kao životna lekcija sportskom naraštaju u Srbiji.
– Kad sam izašao iz omladinske selekcije Partizana, na toj raskrsnici puteva pitao sam se šta dalje: Da li da nastavim sa profesionalnom karijerom ili da se posvetim edukaciji? Jedino je u SAD bio organizovan studentski i sportski život paralelno. Mene je privlačilo da i dalje igram fudbal, ali da se istovremeno i obrazujem. Američki školski program potpuno je prilagođen mladim sportistima i u tom pravcu ja sam gledao svoju budućnost. Kod nas dosta mladih završi omladinsku školu, hteli bi onda da zarade novac pa odu u inostranstvo da igraju za niže lige i dobiju ugovore, ali ostanu bez obrazovanja. Ja sam na fakultetu imao sličan ugovor, ali novac nisam dobio na ruke, nego mi je bio plaćen stan, hrana i školarina, za univerzitetski tim sam igrao fudbal i paralelno studirao. Shvatio sam da je to prava investicija u moj život – poručuje Vučković.
Verovao u sebe
Pominje da je po dolasku u Ameriku na školovanje te 1991. godine živeo pravim studentskim životom i zarađivao za džeparac.
– Ništa mi nije bilo teško da radim, pa sam farbao ograde, šišao travu, radio u samoposluzi. U ostvarenje svog cilja imao sam veliku veru koju sam održavao radom i upornošću. Odrastao sam na Dorćolu i sećam se kad sam drugarima rekao da idem u Ameriku da studiram i igram fudbal, svi su nekako bili skeptični. Pitali su me kako ću se tamo snaći. Verovao sam u sebe toliko da sam fakultet završio kao najbolji student sportista među 400 učenika i kao đak generacije kada se uzmu u obzir svi sportovi, ne samo fudbal – kaže Vučković, koji danas, osim agencije, u SAD drži sportski centar gde ljudi dolaze da rekreativno igraju fudbal, tenis i košarku.
Osim ovog centra, tu su i sportski kampovi koji se organizuju periodično.
– Oni funkcionišu samo tokom letnjeg i zimskog raspusta. Roditelji dovode decu i oni u tim kampovima treniraju. Dosta momaka koji odu preko moje agencije u SAD da studiraju, ako ne žele da odu kući tokom letnjeg raspusta, onda do početka škole u mom kampu zarađuju džeparac kao treneri. Moja agencija, dakle, vodi računa o studentima koje pošaljemo u SAD tako što ih zaposlimo u kampu. To znači da se briga o našoj deci koja su preko mene došla u SAD ne završava time što su dobili stipendije, već vodim računa da se snađu oko pronalaženja posla, gledam da im preko mnogo svojih konekcija pomognem za skoro sve što im je potrebno dalje u karijeri. Volim da, koliko god mogu, pomognem da se naš narod u Americi drži zajedno – otkriva naš sagovornik delimično i privatni motiv svog uspeha u biznisu.
Pre osam godina, Bojan Vučković se vratio u Srbiju sa željom da postane fudbalski trener, pa je i u svojim četrdesetim ponovo „zagrejao stolicu“ i uhvatio se knjige.
– Mnogi su mi govorili „kako ćeš to kad nemaš licencu“, a meni nije bilo teško. Završio sam prvo za B licencu, pa onda i za A, i to sa najboljim ocenama. Odmah me je Fudbalski savez Srbije preporučio za selektora, a onda sam bio i koordinator svih ženskih reprezentativnih selekcija – dodaje Vučković na konto svega što već poseduje u impresivnoj profesionalnoj biografiji.
Šoukejs otkriva talente
Od 2012. do 2015. je na terenima BASK organizovao tzv. šoukejs (showcase) manifestacije, na kojima mladi talentovani sportisti pokazuju svoja umeća i tako ulaze u razmatranje za američke stipendije.
Posle osam godina pauze, u nedelju 23. aprila na istom mestu Vučkovićeva agencija zajedno sa domaćom agencijom Rising Stars International ponovo organizuje ovaj događaj.
– Napravićemo turnir iz fudbala i košarke na koji će doći treneri iz SAD, posmatrati talente, a zatim razgovarati sa njima kako bi na osnovu svega prikazanog imali uvid u to koliku stipendiju možemo da izdejstvujemo za njihovo školovanje u SAD. Upoređuju se akademske i sportske mogućnosti onih koji na tim turnirima zavrede najviše pažnje. Dosta mojih nekadašnjih saigrača iz američkih klubova u kojima sam deset godina profesionalno igrao sada su treneri na raznim univerzitetima u SAD. Baza tih kontakata je neverovatna i veoma je lako organizovati ih da prisustvuju šoukejs događajima na kojima traže mlade koji žele da studiraju na američkim fakultetima. Važno je da budu talentovani, ali je takođe bitno i da su dobri učenici kako bi se ispunili svi uslovi da budu kandidati za stipendiju. Tu je naravno i razgovor sa njihovim roditeljima – objašnjava nam detalje manifestacije koja mladim sportskim nadama može biti ulaznica za ostvarenje „američkog sna“.
Ogroman izvor
Kao profesionalca kome posao nalaže da se na dnevnom nivou susreće sa mnogo talentovane omladine, za kraj razgovora upitali smo Vučkovića šta je to što našu decu čini posebno nadarenom za mnoge sportove.
– Mi smo zaista u skoro svim sportovima veoma talentovana nacija i mislim da neko treba da uradi diplomski rad na temu: „Zašto smo toliko dobri u sportu“. Ogroman smo izvor talenata, ne samo Srbija kao država pojedinačno, nego čitav ovaj naš region. To je stvarno neverovatno! Nemačka ili Kina nemaju toliko uspeha u sportovima ako se uzme u obzir koliko imaju stanovnika. S druge strane, naši ljudi gde god da odu postižu odlične rezultate u akademskim okvirima. Povratna informacija tih mojih kolega trenera je sjajna kada odaberu nekog sa naših prostora da ga tamo školuju. Imam samo pozitivna iskustva, jer kada dođu do naših talenata Amerikanci uvek budu prezadovoljni. To je zaista sjajna stvar i prava satisfakcija u ovom poslu – zaključuje Vučković za naš portal.
