„Lazarica“ u Australiji: Mesto gde srpska deca uče i čuvaju našu tradiciju

od strane | 05/10/2023 | Intervjui

(Foto: Privatna arhiva)

  Dopunske škole van matice imaju zajednički cilj, a to je očuvanje srpskog jezika i pisma van granica Srbije. Važnost očuvanja maternjeg jezika ogleda se u jačanju osećaja prema identitetu i kulturi. Tako se s generacije na generaciju prenosi kulturno nasleđe, tradicija i ljubav prema otadžbini koja se dalje širi u dijaspori.

Postoje i dopunske škole koje funkcionišu pri crkveno-školskim opštinama i udruženjima, te tako one igraju važnu ulogu u očuvanju kulture, vere i srpskog identiteta i u Australiji. Obezbeđujući nastavu srpskog jezika, veronauke, istorije, folkorne tradicije i drugih manifestacija srpske kulture, škola „Lazarica“ omogućava učenicima da održe vezu sa svojim korenima. Osim škola, u očuvanju kulturnog nasleđa imaju i muzička stvaralaštva te s toga je i misija Lazaričkog hora „Zvončići“, očuvanje pravoslavne srpske duhovnosti i muzičkog stvaralaštva. Ciljevi hora su pre svega da kod dece razviju ljubav prema muzici, da kroz scenu steknu duhovno i nacionalno pouzdanje promovišući pravoslavnu duhovnu i srpsku tradicionalnu muziku.

Starešina sidnejske Lazarice, prota Miodrag Perić objašnjava da je škola sastavni deo parohije koja je i njen osnivač, a da po ustavu SPC njome upravlja Crkveni odbor na čelu sa sveštenikom. On za portal Dijaspora Dnevno detaljnije govori o organizaciji nastave, uslovima rada škole, kao i o važnosti učenja veronauke koja povezuje jedan narod.

Srpska pravoslavna parohija i Crkvena opština Sveti knez Lazar iz sidnejske Aleksandrije svake godine organizuje upis novih đaka u školu srpskog jezika. Recite nam nešto više o školi, ko je njen osnivač i šta sve deci omogućava njeno pohađanje?

– Škola je već decenijama sastavni deo naše parohije koja je i njen osnivač. Tokom višedecenijske istorije naše škole broj učenika je rastao ili se smanjivao, zavisno od raznih okolnosti i uslova. Takođe, bilo je i promena u načinu rada škole. U zadnjih dvadesetak godina u našoj školi se održavaju časovi veronauke, srpskog jezika i narodnih pesama i igara (folklor), a muzički obdareni đaci u sklopu nastave imaju i probe svog Dečjeg hora „Zvončići“. Škola se održava slično obrascu tzv. dopunskih škola u dijaspori, jednom nedeljno u večernjim časovima. U ovoj školskoj godini imamo upisanih 115 učenika podeljenih u pet grupa, shodno uzrastu.

Kakav sve program đacima nudi škola „Lazarica“?

– Osnovni program je nastava pomenutih predmeta i savladavanje gradiva koje je saobraženo lokalnim uslovima naše zajednice i realnim kognitivnim mogućnostima đaka, prema uzrastu. Pored ostvarenja programa i ciljeva nastave škola organizuje i pojedine van-nastavne aktivnosti i preko Školskog pod-odbora (koji čine izabrani roditelji đaka) brine o dobrobiti učenika, uključujući bezbednost u fizičkom i virtuelnom okruženju, primenjujući važeće državne propise i standarde o sigurnosti i bezbednosti dece.

Osim očuvanja kulture, vere i srpskog identiteta u Australiji, koja je još uloga škole i koji su njeni ciljevi?

– Vaše pitanje već uveliko nudi i odgovor. Dakle, upoznavanje i negovanje našeg bogatog kulturnog nasleđa, uključujući i našu pravoslavnu veru i srpski jezik, kao osnovnih odrednica srpskog identiteta jeste prvenstveni cilj škole. Mišljenje je stručnjaka da znanje dva jezika (dvojezičnost bi-lingvalnost) kod dece pospešuje sposobnost učenja uopšte, a poznavanje srpskog jezika za našu decu je višestruko značajno u očuvanju identiteta, komunikaciji sa članovima porodice, rođacima i sunarodnicima koji ne govore engleski. Savremeno društvo, pogotovu u okviru zapadnog civilizacijskog okruženja, obiluje trendovima odrođavanja i obezličavanja čoveka, naročito dece i omladine. Posledice su već vidljive i poražavajuće za opšte zdravlje čovečanstva i opstanak ljudskog društva. Uloga škole je naročito bitna u nastojanju da se makar unekoliko ublaže posledice trovanja integriteta ličnosti i „čupanja iz korena“ dece u savremenom društvu, jer im nudi pozitivnu utemeljenost u identitetu i ukorenjenost u zajednici, koji su oko hiljadugodišnje istorije izdržali sve testove i nadvladali razna iskušenja. Osećanje pripadnosti istorijskoj tradiciji i kulturnom nasleđu utemeljenom na proverenim vrednostima je nasušna potreba savremenog čoveka, jedini način očuvanja slobode ličnosti i pitanje njegovog opstanka. U tom smislu, učenje, igra i druženje sa vrsnjacima u okruženju koje nudi takav svetonazor i neguje istinske vrednosti je od veoma velikog značaja.

Vaši đaci uče o osnovnim pojmovima srpskog pravoslavlja. Koliko je važna uloga crkve za ljude koji žive u dijaspori?

– Pokusaću da ne budem pristrasan u odgovoru na ovo pitanje o veri i Crkvi (obzirom da sam sveštenik). Siguran sam da nije preterivanje ukoliko utvrdim da je uloga naše Crkve nemerljiva i najvažnija u životu naše lokalne zajednice, iz nekoliko veoma važnih razloga. Bilo da ulogu crkve posmatrate i ocenjujete sa aspekta duhovnosti, ili kao nezaobilaznog identitetskog stuba, kulturnog oslonca (pa i obrasca), središta sabornosti i društvenog života, uloga crkve neuporedivo prednjači u poređenju sa bilo kojom drugom postojećom institucijom, organizacijom ili aktivnosću u dijaspori. Bar tako je to u Australiji. Uloga crkve se ne iscrpljuje u svemu pomenutom, s obzirom da crkva neretko ima i ulogu neformalnog diplomatskog predstavništva Srbije i srpskog naroda uopšte, bez obzira na zemlju porekla naših vernika. Svojom ukupnom misijom i delatnošću, crkva je najbolja ambasada ili ambasador našeg srpskog naroda. Naša Crkva nastoji da pored svoje osnovne misije verskog prosvećivanja i duhovnog staranja za povereno stado bude „dobra majka“ svim ljudima uopšte, pogotovo našim sunarodnicima, pa i onima koji nisu vernici po preimućstvu. Imajući versku i duhovnu dimenziju svoga delovanja kao prvenstvenu, Crkva se u granicama svojih mogućnosti angažuje i u svim ostalim društvenim delatnostima od dobrobiti za našu zajednicu, koja nisu u suprotnosti sa učenjem pravoslavne vere ili strana našem narodnom etosu. Takvim svojim delovanjem Crkva je i parče zavičajnog tla, i škola srpskog jezika, i riznica srpske kulture i tradicije, i društveno središte i stecište raznorodnih i različitih profila našeg čoveka. Tu je da dočeka, prihvati, uputi, pomogne, uteši, oduševi, obraduje…

Naša parohija konkretno, osim škole za decu školskog uzrasta o kojoj je ovde reč, jednom nedeljno (utorkom) održava uspešnu dečju igraonicu „Bubamara“ za bebe i decu predškolskog uzrasta, mesečna predavanja i okupljanja za omladinu od 18 – 30 godina, povremena okupljanja i izlete za penzionere. Uz svesrdno zalaganje našeg crkvenog odbora, omladinske grupe, hora Lazarice i našeg vokalno-instrumentalno ansambla „Lazarikon“, koji neguje tradicionalnu etno muziku, organizujemo koncerte, izložbe, predavanja i večeri poezije. Ne sme se zaboraviti ni učešće naše Crkve u raznim humanitarnim akcijama; pomoć izbeglicama, siročićima, narodnim kuhinjama za siromašne i beskućnike, teškim bolesnicima, kako u Australiji, tako i u otadžbini. Dakle, Crkva je tu za svakoga od nas, za razne naše potrebe, bez obzira u kojem smo životnom dobu, „od kolevke pa do groba” kako bi rekao pesnik, i nikad nije kasno da se vratimo u njen topli materinski zagrljaj. Samo treba da pazimo da majku ne povredimo, iako znamo da će nam ona oprostiti, kao i svaka majka. I još nešto da znamo, majci se ne dolazi bez ljubavi u srcu, i za nju i za svu njenu ostalu decu, naše sestre i braću.

U kojoj meri vam pomažu roditelji u ostvarivanju izgrađenog programa i da li i oni učestvuju u radu i životu parohijske zajednice?

– Nemoguće je i zamisliti postojanje naše škole bez podrške roditelja. Njihova uloga je ključna, kako pri odluci da svoju decu upišu u školu, tako i u materijalnoj pomoći pokrivanjem dela troškova rada škole, plaćanjem školarine, ali i u nastavnim i van-nastavnim aktivnostima i radu sa decom. Sadejstvo roditelja i parohije kao osnivača i rukovodioca škole je neophodno. Ta saradnja je na zavidnom nivou prvenstveno zbog činjenice da su većina roditelja u stvari naši parohijani, ljudi vernici koji već aktivno učestvuju u životu naše parohije, njene verske misije, ali i u njenim drugim raznorodnim aktivnostima. Imamo i roditelje za koje se ne bi moglo reći da su aktivni vernici, učesnici parohijskog života. Naravno, naša crkva ne vrši diskriminaciju prilikom upisa dece po osnovu verskih osećanja njihovih roditelja, ali se i od njih očekuje prihvatanje pravilnika rada škole i aktivno učešće i potpora u ostvarenju školskog plana i programa. Iz ličnog iskustva mogu da posvedočim da su pojedini takvi roditelji ponekad predstavljali izazov u radu škole nekim svojim zahtevima ili pokušajima privatizacije škole, ali je toga, hvala Bogu, sve manje. Kod roditelja koji nisu posvećeni vernici i aktivni parohijani najčešći razlog za upis dece u našu školu je želja da im deca nauče folklorne igre, ponekad, mada ređe, to je i želja da nauče jezik i steknu drugare iz srpske zajednice. Veronauka i vera im u početku nije presudan razlog, ali najnovija iskustva naše parohije pokazuju da nakon izvesnog vremena i većina tih roditelja i dece postanu aktivni parohijani, često i potpuno preobraženi i posvećeni vernici.

U organizaciji Mitropolije australijsko-novozelandske organizujete kampove, ekskurzije i zajedničke izlete. Recite nam nešto više o tim organizovanim okupljanjima i u čemu se ogleda njihov značaj?

– Na nivou Mitropolije organizuju se vaspitno-obrazovni kampovi za decu i omladinu, najčešće jednom godišnje, ali su na parohijskom nivou okupljanja češća i raznorodnija. Naša škola godišnje organizuje najmanje dve školske zabave sa nastupom svih folklornih grupa, literarna i druga umetnička takmičenja, Vidovdansku i Svetosavsku akademiju, praktične radionice za Božić i Vaskrs, ili druge tematske radionice, izlete u akva park ili piknike u prirodi. Ovakvi raznovrsni sadržaji, od učenja, preko takmičenja, pa do igre i druženja pružaju mogućnost da svako dete ispolji svoje kreativne sposobnosti ili se ostvari u domenu svoga talenta i interesa, u potpuno neopterećenom okruženju, bez pritiska i zahtevnih očekivanja roditelja ili učitelja.

Folklor je neraskidiva nit koja povezuje naše ljude sa otadžbinom. Šta sve konkretno radite na očuvanju tradicionalne srpske igre?

– Obzirom da je naše tradicionalno kolo (i druge narodne igre i pesme) svojevrsna „lična karta“ srpskog naroda, i da smo kao retko koji narod uspeli da od zaborava sačuvamo to bogato nasleđe do danas, bio bi neoprostiv greh kada bi našoj generaciji pripala neslavna uloga gubljenja takvog blaga. Pored toga, danas je već i naučno potvrđeno da je naš folklor najbolji, najuspešniji i najlakši način ili sredstvo za višestrani razvoj dece i omladine, jer istovremeno pruža fizičku aktivnost, razvija muzičke sposobnosti (i ritma i harmonije), poboljšava i razvija ličnu koordinaciju i grupnu korelaciju, izražava moć i lepotu udruženosti i usaglašenosti, neophodnost zbora i sabora, ukazuje na vrednost i bitnost svakog pojedinca u dostizanju zajedničkog cilja, a uz sve to (i mnogo više) estetski obrazujući i duhovno uzdižući. Kakvo blago! A, naše. Imajući sve ovo u vidu, u našoj školi ništa manju pažnju ne posvećujemo folklornim igrama nego što to činimo kada je u pitanju srpski jezik ili veronauka. Kao škola redovno nastupamo na Sidnejskom Srpskom Festivalu i tradicionalnom Folklornom Festivalu Srpskog Centra, kao i na folklornim festivalima, zabavama, recitalima drugih parohija kako u Sidneju, tako i širom Australije.

Osim učenja srpskog jezika, na koje još načine đaci učestvuju u životu zajednice i koliko je to za njih važno?

– Dobrotom i požrtvovanjem dece i roditelja, škola je potpuno ugrađena (integrisana) u život naše parohije. Bez pritiska i nametanja, pre ili kasnije, svaki roditelj i svaki učenik, svako prema svojim mogućnostima i u skladu sa svojim talentom, pronađe svoje mesto i način da doprinese potpunijem životu i aktivnostima naše parohije, i učestvuje u radosti napretka naše parohijske porodice. Upravo je reč porodica ključna, i moto naše škole i naše parohije je „Mi smo jedna porodica “. Baš kao porodica, i to skladna. Istovremeno i moderna i tradicionalna, i hijerarhijska i demokratska – prava hrišćanska. Već ranije sam pomenuo učešće školske dece u nastupima na našim parohijskim igrankama i zabavama, recitalima, akademijama, dečjem horu koji povremeno peva i na bogosluženjima. Imamo mnogo talentovanih učenika, dobrih đaka, vrsnih folkloraša, recitatora, klavirista, gitarista, trubača, solista i horista, obdarenih za razne umetničke grane i svi oni svoje talente daruju našoj parohiji kad god se ukaže potreba. Zauzvrat, parohija njima nesebično pruža podršku, hrabri ih, ohrabruje na nove uspehe i obezbeđuje prilike da stiču samopouzdanje i iskustvo scenskog i javnog nastupa. Često dečaci prislužuju sveštenstvu u oltaru na bogosluženju, devojčice čitaju i pevaju za pevnicom, i jedni i drugi znaju pripomoći i oko čišćenja crkvenih sasuda i na uređenju hrama za praznike. Da ne pomislite da su nam đaci sve sami anđeli. Jeste, znaju ponekad biti glasni i bučni, nekad i neposlušni, ostave za sobom otpatke po klupama i na podu, zaborave torbe, knjige ili jakne, ali to se dešavalo i nama starijima, zar ne? Bez obzira na to, ipak su oni najsličniji anđelima.

Preporučene vesti:

Želimir Žilnik dobitnik nagrade Beogradski pobednik 52. FEST-a

(Foto: CEBEF/Stefan Đaković)  Ovogodišnji Beogradski pobednik za izuzetan doprinos filmskoj umetnosti biće dodeljen Želimiru Žilniku, jednom od najznačajnijih i najplodnijih reditelja naše kinematografije. Želimir Žilnik spada u ključne figure i začetnike srpskog i...

Više...

Završen sastanak premijerke Ane Brnabić sa poljoprivrednicima

(Foto: TANJUG/VLADIMIR ŠPORČIĆ)  Predsednica Vlade Srbije Ana Brnabić sastala se danas sa predstavnicima poljoprivrednika a na sastanku je dogovoreno da Ministarstvo poljoprivrede uradi predlog izjave o obrađivanju zemljišta, koji će sačekati formiranje nove Vlade...

Više...